“Film je”, po rečima Alena Badjua (Alain Badiou) “jedina škola koja je dostupna svima”, a “filmska kultura je jedina univerzalna kultura danas”. Usred državnog nasilja, pridošlog sa više strana a ne samo sa jedne strane, nasilja danas na Bliskom istoku, čije je poreklo, u najmanju ruku, kompleksno pa zato sprečava davanje lakih odgovora, danas dolazi i do masovnog bujanja antisemitizma. A antisemitizam, po njegovim najformalnijim odlikama, nije ništa drugo do odustajanje od analize, i posezanje za prelakim odgovorima, obavezno netačnim, čiji cilj nije da se razreši problematična situacija, već je jedini cilj da se onaj ko poseže za antisemitizmom oseća bolje (a oseća se bolje kad može da prstom uperi u fiktivnog krivca).
Klod Lancman (Claude Lanzmann) u svom filmu “Zašto Izrael” (često se pogrešno ovom naslovu dodaje i upitnik, iako tačan naslov upućuje na davanje odgovora a ne na postavljanje pitanja) ne predstavlja situaciju “objektivno” (jer objektivno uvek samo dodatno objektivizira i time unižava ono o čemu je reč), već je predstavlja onako kako je to jedino i moguće: sa pozicije subjekta koji se susreće sa drugim subjektima. Prečesto se, i to čak u nominalno levo nastrojenim strujama, Izraelu oduzima bilo kakva subjektivnost, a za tim oduzimanjem obavezno sledi izneveravanje principa levice te padanje u antisemitizam. Lancmanov film namenjen je onima kojima je stalo do očuvanja ovih principa.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.